Опис догађаја
- 16. април 2019.
- Цео дан
Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се, те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола с подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „одступи од слуге Божјега!“ И од тога часа Никола се покаја те не само не досађиваше више светитељу него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год.
Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Никита премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.
Свети Павле Невољник
Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683 год.
Свети мученик Улпијан
Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља св. Амфијана (2 април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306 год.
И само се Крстом Господњим поносим!“
Тако рече Павле, апостол избрани,
Њему следоваху чете покајани’,
Чете покајаних што примише ране
И у муци многе проведоше дане,
Ради Живог Христа, Спаса и Господа,
К’о и свети Павле, апостол народa.
И Никита дивни крст тежак понесе,
Муке и поругу за Христа поднесе.
У трошноме телу дух ка’ од челика
У Никите светог, храброг мученика.
Он цара победи и царства надживе,
За то му се земља и небеса диве.
Сада славом венчан међу ангелима
Он помаже свима за Крст гоњенима.
Његова молитва пред Бога узлази,
И његова помоћ на земљу силази.
РАСУЂИВАЊЕ
„Очекујем себи хиљаду смрти,“ овако је писао св. Атанасије Велики својој пастви у Мисиру за време страшне аријанске јереси. Овако може рећи о себи сваки духован човек, који је духом прогледао и видео мрежу, у којој се свака душа људска налази у овоме свету. Што год је један човек духовнији, то је та мрежа гушћа. Тако је воља Божја: да се најдуховнији спасавају најтешњим путем. И сам Псалмопевац вели: многы скорбы праведнику. Но на крају крајева победа и слава припада праведнику. Само се треба наоружати вером и стрпљењем. Ко верује, тај и разуме своје страдање. Ко се оклопи стрпљењем, тај ће видети победу и славу. Ономе ко љуби Господа и најтешњи пут је довољно простран, и највеће муке — лако иго, и најљућа смрт — радост свадбена.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у Аду, н то:
1. како Он силази у Ад са силом великом, од које се Ад потреса;
2. како испред Његовог лица беже зли дуси, дотадањи господари Ада;
3. како се неописано радују Његовом доласку душе праведних праотаца и пророка.
БЕСЕДА
о великој жељи Божјој
Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4).
Бог хоће да се сви људи спасу — зато Господ Исус сиђе у Ад, да спасе и оне који живеше на земљи пре Његовог доласка. Јер да Он не сиђе у Ад, огроман број праведних душа пропао би за навек. И још: да Он не сиђе у Ад, главни стан злобе против Бога и човечјег рода остао би неразорен. Та два разлога, дакле, побудише Христа Жизнодавца да се душом спусти у Ад — прво: да разори гнездо адских сила, и друго: да изведе из Ада у Рај душе праотаца, пророка, праведника и праведница, који испунише стари закон Божји и тиме угодише Богу. Пре него што се сатана довољно зарадова гледајући Христа понижена и на крсту умртвљена, Христос се појави, жив и свемоћан, усред Ада, главног стана сатанина. Каква неочекивана и ужасна новост за сатану! Три године он је плео замке против Христа на земљи, а Христос за три дана ево разорава царство његово и односи пребогати плен у виду роја праведничких душа.
Ти хоћеш да се сви људи спасу, о Господе. Спаси и нас молимо Ти се. Јер нема спасења ни спаситеља ван Тебе. У Тебе се Јединога надамо и Теби се Јединоме клањамо, Теби и Оцу и Духу Светоме, сада и вавек. Амин.
Свети Никита исповедник, епископ халкидонски. У младости одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Просијавши врлином као сунце, запажен би од старешина црквених и узвишен на престо архијерејски у Халкидону. Као архијереј беше нарочито милостив према бедним, и стараше се много о сиротама, о удовицама и ништим. Када зли Лав Јерменин устаде против икона, устаде и овај светитељ Никита мужествено у одбрану икона, обличавајући цара и објашњавајући значај икона. Због тога претрпе многа унижења, озлобљења и тамновања. Најзад би протеран у изгнанство за вероисповедање, и у трудовима и страдањима представи се Господу, да прими венац славе у Царству Божјем.
Рођена у Солуну, и васпитана у благочешћу хришћанском. У време Гордијана и Филипа она пређе у Коринт где велегласно изобличи све оне који приношаху жртве идолима. Када је начелник Периније саветоваше да принесе жртву идолу Ескулапу, рече му Христова мученица: „Чуј ме, ја сам слушкиња Христова, а ко је Ескулап, не знам. Чини што ти воља“. Због тога би изведена на суд и мучена страшним мукама. Бачена у огањ; из њеног се тела изли многа крв и погаси огањ, а она оста жива. Бачена пред лавове – лавови је се не додирнуше, но умиљаваху се око ње. Пуштена у храм да, тобож, принесе жртве идолима, она полупа идоле и тиме још више озлоби мучитеља против себе. Док је лежала сва рањава у тамници, јави јој се сам Господ са архангелима Михаилом и Гаврилом, исцели јој ране, и утеши је и укрепи. Потом би изведена на губилиште да буде посечена мачем. Пре 
посечења уздиже Елконида руке своје у висину и мољаше се Богу, да је Бог прими и придружи овцама Својим у огради небеској. Када сврши молитву, чу се глас с неба: „Приђи, крећи, готов је за тебе и венац и престо!“ Најзад би посечена мачем, и прими венац славе од Господа, коме се из љубави и жртвова као невино и чисто јагње.