У Храму Светог Јована у Кончареву налазе се честице моштију хришћанских светаца: Светог великомученика Теодора Тирона, Светог Теофилакта епископа Охридског, Светог Киријака Отшелника, Светог владике Николаја Охридског и Жичког, Светог Кнеза Лазара, Свете великомученице Анастасије, Светог Козме и Дамјана и Светог Нектарија Егинског.

СВЕТИ ТЕОДОР ТИРОН

Великомученик Теодор био је у римској војсци тирон, што значи регрут, па се стога и назива Теодор Тирон.

Рођен је у другој половини III века на североистоку Мале Азије у месту Хумиале у амасијској области( данашња Турска).

Испуњавајући наредбу својих царева, старешина Мармаритског пука, ком је припадао Теодор, захтевао је да сви војници принесу жртве идолима римских богова, што је Теодор Тирон одбио. Како ни после најтежег мучења није хтео да се одрекне вере у Христа, изведен је на ломачу и спаљен 306. године.

Педесет година после мученичке смрти Светог Теодора Тирона, накадашњи хришћански цар Јулијан Други Апостат ( Одступник) , који се 361.одрекао вере у Христа убеђен да њој треба приписати пропадање Римског царства, наредио је да се у првој недељи великог поста сва храна на цариградским пијацама пошкропи крвљу жртвених животиња, да би се тако хришћани огрешили о строго поштована правила поста. Намеру му је осујетио Теодор Тирон, који је у сну наредио цариградском патријарху Евдоксију да те недеље сви једу само кувано жито, ако немају шта друго у резерви. Дан када су се цариградски хришћани окупили у цркви да изразе захвалност светитељу што их је сачувао о огрешења у посту слави се као покретни празник у прву суботу Васкршњег поста под називом Тодорова субота.

Слави се 2. марта (првог марта преступне године).

Мошти му се налазе у манастиру Хопову на Фрушкој гори.

СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ

Рођен је 1030 године од грчких родитеља на острву Еврипу, био је охридски архиепископ и византијски писац, познат као коментатор Библије.

Као млад човек ушао је у клер цариградске Велике цркве (Свете Софије) где је био ђакон и заузимао положај ретора, односно мајстора говорника. Био је учитељ говорништва на патријаршијској школи и учећи друге знатно је развио своје стилистичке способности. Као учитељ говорништва у Цариграду, Теофилакт је саставио и панегирички говор у част цара Алексија Комнина, а можда и неки од сачуваних говора пригодом црквених светаца.

Као архиепископ Теофилакт је наставио своју делатност као теолошки писац. Саставио је два хагиографска списа о петнаест тибериополских мученика и Житије Клемента Охридског.

Теофилактова писма написана су савршеним класичним грчким језиком, стилски су писма брижљиво дотерана и обликована према разрађеним правилима грчке реторике.

У Солун је скончао свој земаљски живот 1108 године.

ПРЕПОДОБНИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК

Велики подвижник,монах,исцелитељ и чудотворац,преподобни Киријак Отшелник рођен је у Коринту 448. године, у време цара Теодосија Великог. Био је син свештеника Јована и мајке Јевдоксије. У младости је напустио родитељски дом и отишао у Јерусалим, да би потом обилазио места по Палестини и у манастиру Преподобног Евсторгија се обучавао монашким подвизима. Касније је отишао у пустињу код Преподобног Јевтимија Великог, који га је замонашио и послао га на Јордан преподобном Герасиму. Кад се упокојио отац Јевтимије, Киријак се вратио у његову лавру у пустињу и ту провео десет година, заветовавши на ћутање. Затим се преселио у Сикијски манастир, где је после четири године постао ђакон,а након тога и презвитер. Ту је провео осамнаест година ,а затим се сасвим удаљио од света и отишао у пустињу, кад му је било седамдесет година. Због тога се назива Отшелник(онај који је отишао).

Био је човек снажан и крупног раста,а јео је сирово зеље једанпут дневно,после заласка сунца. Говорио је да откада је монах сунце га никада није видело да једе ни да се гневи на некога. При крају живота био је у манастиру Светог Харитона, где је и скончао 557. године у сто десетој години живота.

Свети Киријак је заштитник морепловаца.Празник Цветог Киријака Отшелника познатији је у народу под називом Михољдан. Слави се 12. октобра.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ОХРИДСКИ И ЖИЧКИ

Владика Николај Велимировић рођен је 23.децембра 1880. године. Његово родно место је планинско село Лелић, недалеко од Ваљева, а крштен је у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

Основну школу је похађао у манастиру Ћелијама. Након завршене основне школе отац га је уписао у Ваљевску гимназију која је била на добром гласу али је имала само шест разреда. После завршене гимназије уписао је Богословију коју је завршио у Београду 1902. године.

На Старокатоличком богословском факултету у Берну 1908. године  одбранио је докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве.

1919. године Николај је изабран за владику жичког. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења устава Српске православне цркве, 1931. године спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу.
1920. Јуна 1936. епископ Николај је изабран за епископа жичког. Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве.

Упокојио се 18. марта 1956. године и сахрањен је у порти цркве Светог Саве у Либертивилу а пренет је 12. маја 1991. у свој родни Лелић.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР

Рођен је око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, где је његов отац Прибац Хребљеновић био логотет цара Душана, млади Лазар Хребљеновић растао је на Душановом двору, где је био уважаван због своје честитости, витештва и побожности.

Око 1353. године оженио се Милицом, ћерком великог кнеза Вратка и тако се ородио са породицом Немањића, а недуго потом је добио и достојанство кнеза.

После смрти цара Душана ( 1355) као један од обласних великаша влада делом Српског царства, а након Маричке битке и смрти цара Уроша постаје важан стуб државног јединства. Своју престоницу је пренео у Крушевац и прво је настојао да измири Српску цркву и Васељенску патријаршију. Посебно се старао о Светој гори и Хиландару. Да би помогао изнемоглим хиландарским монасима, издао је 1380. повељу „да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину златника“. Услед најезде Турака и освајања дела Балкана пружа уточиште многобројним монасима и подиже им манастир Горњак, своју прву задужбину.

Као мудар владар, и док је подизао цркве и организовао духовни живот, у потаји је морао да се припрема за одлучан сукоб с Турцима. Кад је султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакупом избио на Косово поље, кнез Лазар је имао спремљену војску. На Видовдан, у уторак 15/28. јула 1389, на дан Светог пророка Амос, по неким претпоставкама чак и крсне славе кнеза Лазара, две војске су се сукобиле у бици која је одредила судбину српског народа наредних пет векова.

Након погибије кнез Лазар је сахрањен у Приштини, у Цркви Светог спаса, а 1390. године његове мошти су пренете у Раваницу.

ПРЕПОДОБНА  АНАСТАСИЈА  СРПСКА

Преподобна Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа IV Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота.

Мајка највећег српског просветитеља,Светог Саве, била је грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ ( 1219 – 1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане.

Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа.

Ана се око 1150. године венчала са великим српским жупаном Стефаном Немањом. Током раних година брака, Ана је родила два син, Вукана и Стефана. У позним годинама, око 1175. године  када је имала скоро 50 година, милошћу Божијом, родила је трећег сина Растка, касније монаха Саву, који је постао највољенија личност у историји српског народа.

На празник Благовести Богородице, 25. марта 1196. године, заједно са супругом великим жупаном Стефаном Немањом, краљица Ана је примила монашки чин. Жупан Стефан је постао монах Симеон и повукао се у манастир у Студеницу који је основала династија Немањића. Краљица Ана је добила достојно име Анастасија. У то време је имала 71.годину. Анастасија је отпочела свој монашки живот у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице једном од првих манастира династије Немањића.

Анастасија је у манастиру Куршумлија мирно уснула у Господу 21. јуна 1200 године. Имала је 75 година. Слави се 4. јула. Њене мошти се налазе у манастиру Студеници.

СВЕТИ КОЗМА И ДАМЈАН

Свети Козма и Дамјан су били врачеви (лекари), бесребреници и чудотворци. Родом су из Азије. Отац им је умро још док су били деца па их је мајка васпитала у хришћанском духу.

У хришћанској традицији помиње се да су имали велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакву награду само су захтевали да болесник верује у Господа Исуса Христа.

У то време у Риму је царовао цар Карин и пред њим довели су гонитељи хришћанства ову браћу оковану у ланце. Цар им је наредио да се одрекну вере у Господа Исуса Христа и принесу жртве римским боговима. Козма и Дамјан не само да нису послушали цара него га још и саветовали да и он призна Господа Исуса Христа као свог Бога.

Празник Светог Козме и Дамјана – Врачеви Српска православна црква молитвено слави 14. новембра по новом календару.

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

Свети Нектарије Егински, светац који уноси трачак наде онима који су је изгубили, родио се у Силиврији Тракијској 1846. године у сиромашном дому. Замонашио се у манастиру Хиос 1876. године. Као епископ Пентапољски, за кратко време је стекао велики углед и у народу и у Цркви.Овај грчки монах око себе је окупио много ученика.Основао је манастир на острву Егина, недалеко од Атине, а упокојио се 1920. године. За свеца је проглашен 1961. године. Овом нововековном светитељу и његовим чудима, исцељујућим моћима приписује се више од 2.000 излечења. Многи верници су молећи се Светом Нектарију успели да нађу спас од канцерогених болести, парализе, Паркинсонове болести, излечили су се и људи који су имали проблеме са бубрежним и очним болестима. Чак су забележена и поједина чуда да је спасао људе у разним несрећама – саобраћају, бродоломима, па и нападима ајкула и змијским уједима.Чуда је чинио, како кажу, и за живота, али она су посебно постала видљива након његовог упокојења. Свети Нектарије Егински прославља се у православној цркви и међу њеним верницима сваког 22. новембра.