Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

Преподобни Василије исповедник

Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

Свештеномученик Нестор, епископ магидијски

Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

Свети блажени Николај, јуродиви псковски

Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА

о храни душевној
Ја сам хлеб Живота (Јов. 6, 48)
Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну. и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Храннмо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.