Изношење Часног Крста; св. мученици Макавеји (Почетак поста)

Опис догађаја

  • уторак | 13. август 2024.
  • Цео дан
Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник

Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих греха у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског месабеше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то бимучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180 год. пре Христа.

Изношење Часног Крста

Празник изношења Часног крста Господњег првога августа установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке за владе цара Мануила, а у Русији – од митрополита кијевског Константина и епископа ростовског Нестора за владе великог кнеза Андреја Јурјевича. Овај празник би установљен са следећег разлога. Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене, а Андреј из Ростова на Бугаре. Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари. И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима: грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их себи, начинивши их вазалима своје државе. Велики кнез Андреј имађаше овакав обичај: када је одлазио у рат, носио је са собом чесну икону Пресвете Богородицо која је држала на рукама Предвечног Младенца, и Часни Крст Господњи који су усред војске носили два свештеника, обучени у свештене одежде. Пред само пак ступање у битку он је узносио Христу Богу и Пречистој Богомајци усрдне сузне молитве и причешћивао се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Овим непобедивим оружјем он се наоружаваше више неголи мачевима и копљима, и већма се надаше у помоћ Вишњега неголи у храброст и бројност своје војске, знајући добро Давидову изреку: Не мари Господ за силу коњску, нити Му је стало до брзине ногу људских. Мили су Господу они који га се боје и који се уздају у милост Његову (Пс. 146, 10-11). Поред тога благоверни кнез и војску своју побуђиваше на молитве, једно – примером својих побожних молитава, а друто – наређењем, те се сви, павши на колена, са сузама мољаху пред иконом Пресвете Богородице и Часним Крстом Христовим. Гледајући на икону, велики кнез овако говораше у својој молитви: О, Владичице, која си Христа Бога нашег родила, неће пропасти који год се нада у Тебе; а ја, слуга Твој, по милости Божјој, имам Тебе као бедем и заштиту, и Крст Сина Твог, као с обе стране оштар мач против непријатеља. Стога умоли Спаситеља света кога на рукама држиш, да сила крсна буде као огањ који спаљује непријатеља, који хоће рат с нама, и нека нам Твоје свемоћно посредовање помогне и победи наше непријатеље. После усрдне молитве сви би целивали свету икону и часни Крст и неустрашиво ишли на непријатеља: и Господ им помагаше крсном силом, и Пречиста Богородица им помагаше својим посредовањем за њих пред Богом. Стално се држећи таквог обичаја, велики кнез га не изневери ни пред битку са Бугарима: он крену имајући испред војске Крст Господњи, као цар Константин Велики у старо време. Изишавши на бојно поље, они се бише са Бугарима, и победивши их натераше их у бекство, и гонећи их узеше им пет градова, међу којима и град Брјахимов на реци Ками. А када се после битке са незнабошцима вратише у свој логор они видеше где од иконе Пресвете Богомајке са Богомладенцем Христом излазе пресветли зраци, као огњени, и обасјавају сву војску. То би у први дан месеца августа. Овај чудесни призор још више побуди у великом кнезу храброст и наду, и он поново окрену своју војску у потеру за Бугарима: попали многе градове огњем и опустоши сву земљу, а на преостале градове наложи данак, па се у тријумфу врати дома. Тако исто и грчки цар Мануил, изишавши са својом војском против Сарацена, тог истог дана виде слично чудо: од иконе Пресвете Богородице са Спаситељем, која се заједно са часним Крстом налажаше усред његове војске, излажаху огњени зраци који обасјавају сву војску. И тог дана он победи Сарацене. Цар и кнез, одајући хвалу Богу, известише један другог о одржаним помоћу Божјом победама над непријатељима и о чудесном сијању што је излазило од иконе Спаситељеве. И пошто се договорише са најстаријим епископима својим, они, у знак благодарности Христу Спаситељу и Пречистој Богоматери, установише празник у први дан августа. А у спомен крсне силе, којом наоружани победише непријатеље, они наредише да се из светог олтара износи часни Крст на средину цркве, да му се сви хришћани поклањају и с љубављу га целивају, славећи распетог на крсту Христа Господа. Осим тога архијереји наредише да се тога дана врши и освећење воде. И овај празник би назван Изношење Часнога Крста, јер се часни Крст заједно са другим светим иконама свечано износи на реке, студенце и изворе. Стога празнујмо, браћо, славећи и благодарећи свемилостивог Бога и Спаса нашег Исуса Христа и Пречисту Матер Његову, Владичицу нашу Богородицу, и побожно почитујући часни Крст Господњи. Али празнујмо с побожношћу и богоугодно, живећи међу собом у миру и љубави, творећи милостињу сиромасима, клонећи се свакога греха и боравећи у страху Божјем, да бисмо се, угодивши нашем Творцу и Господу, удостојили вечног празновања са свима светима после онога дана у који ће се јавити на небу знак Сина Човечјега – часни Крст Христов (Мт. 21, 30), идући испред Судије живих и мртвих који долази са силом и славом великом, и обасјати све праведнике светлим и радост изазивајућим лучама. А по завршетку Суда часни Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин.

Светих девет мученика

Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катуни Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова.

Часном Крсту Христовоме
Сви се часно поклањамо,
Силом Крста Христовога
Од напасти избављамо.
Крст је јачи од демона
И од сваког земног цара,
Крст спасава од болести
И напасти од варвара.
Кнез Андреја силом крста
Спасе земље поробљене,
Силом крста цар Мануил
Славно разби Сарацене.
Од војсака незнабожних,
Од насилних освајача,
Од свих зала – показа се
Сила крста много јача.

РАСУЂИВАЊЕ

Немоћан се обично брани лицемерством а моћан насиљем. Но да човек не може свој живот одбранити пред Богом ни лицемерством ни насиљем јасно нам показује пример светога старца Елеазара и цара Антиоха. Када насилни цар изведе Елеазара на суд и принуђаваше га да једе свињско месо, ако жели живот да сачува, Елеазар то непреклоно одби. Тада неки пријатељи Елеазарови дотурише му комад неког другог, не свињског меса, молећи га да једе пред царем и народом, те да тако сачува и живот и савест. И ту понуду старац одби говорећи пријатељима: „не приличи мени староме лицемерити на саблазан многим младим“. И погибе старац телом али спасе душу своју. Насилног цара Антиоха пак стиже казна Божја још у овом животу. Нападе га нека страшна болест изнутра, и тело његово кипташе црвима, и смрад од њега распростираше се на далеко.У очајању своме он се сети невино проливене крви хиљада и хиљада људских бића, која по његовој наредби бише непоштедно убијена, устраши се од Бога, и поче исповедати Бога јединога, кога пре гоњаше гонећи његове верне. Али милост се небескана њему не пројави.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Израиљем (Судиј. 10), ито:
1. како Израиљци чинише што је зло пред Господом поклањајући се идолима сирским и сидонским и моавским и другим;
2. како их Господ предаде у ропство Филистејима који их газише и сатираше 18 година;
3. како је страшан Господ према одступницима од вере праве.

БЕСЕДА

о пророчким виђењима
Виђење Исаије сина Амосова (Иса. 1, 1)
Ко има разума може да позна Бога јединог и истиног. Ко је неразуман, нека слуша разумнога, и спашће се и један и други. Бог се да познати јасно од створене природе, још јасније од надахнутих Божјих људи, а најјасније од Господа Христа. Надахнути Божји људи пре Господа Христа били су пророци. Међу првима је био Исаија син Амосов. Дух Божји њему је отворио вид, и он је видио оно што други људи нису видели. Зато он своју поруку народу своме назива виђењем (или утваром). Како су пророци видели тајне небеске и тајне будућих догађаја, то се не да описати; то се само да доживети коме се од Бога дарује. Истинита су виђења светих пророка, јер су се речи и небеске прилике из тих виђења доцније стварно потврдиле. Истинита су и за то, што су она служила добру људи, и враћању од зла на добро. Истинита су још и због тога, што их пророци неустрашиво објављиваху без обзира на патње, које их од тога снађоше, чак и без обзира на љуту смрт, коју многи од њих претрпеше.
Шта прими Исаија од земље и од људи, за своја виђења? Богатство ли, или част, или високо звање? Тестером га Јевреји престругаше! То је богатство, то част, то слава пророка – пострадати за истину Божју. Послушајмо, дакле, пророке Божје, јер они су путови који воде граду цара великога, они су зраци великог сунца правде – Христа, који на далеком кругу обасјава људе светлошћу небеском, указујући им на Сунце.
О Господе Христе, који си кроз пророке Себе објављивао и Себи пут припремао за силазак у долину нашу, помози нам. Помози нам да познамо светлост Твоју и промисао Твоју у светим пророцима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.