Опис догађаја
- недеља | 19. мај 2024.
- Цео дан
Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.
Лик Твога Крста, који си од свете горе до Голготе распростро, сада засија јаче од сунца. У њему си показао Твоју силу, Спаситељу, и њиме си оснажио и верни народ Свој: Њиме и спасавај грешне на Земљи, молитвама пресвете Богородице, Христе Боже, и спаси нас.
Свети мученик Акакије
Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.
Преподобни оци грузијски
У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
Акакије за смрт се готови,
Душу кади тамјаном молитве;
пита га судија безбожни:
Зашто Христос не избавља верне?
Што не казни ваше мучитеље,
Кад га зовеш Богом свемогућим?
Мученик му кротко одговара: —
Господ Христос велик је милошћу,
И милошћу и дугим трпљењем,
Од грешника чека покајање,
A од верних трпљиво страдање.
Кад би грешне Он одмах кажњаво
Милост Своју како би јављао?
A праведни кад не би страдали,
Силу Божју чим би показали?
И пред светом чим би засијали?
Реч речена — глава посечена,
У Рај Божји душа узнесена.
РАСУЂИВАЊЕ
„Признајем, да сам ја био више дужан, и да ми је више опроштено: од судских и јавних послова ја сам позват на свештенство, па зато се бојим да се не покажем неблагодаран, ако будем мање љубио него што ми је опроштено.” Ово су речи светог Амвросија, који је изненадно био Богом позват да промени звање и да од светског судије постане архијереј цркве Христове. Овим речима светитељ показује, како је свештеничко звање више од световног, како се до истог долази Божјим призвањем, и како онај који је призват, дугује благодарност Богу. Дуг благодарности Богу сви светитељи сматрали су својим главним дугом. Без благодарности Богу не може бити напредовања у духовном животу. Непрестана благодарност Богу јесте благородно семе, из кога, ако се залевало буде сузама непрестаног покајања, израста прекрасни плод — љубав према Богу.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на свете апостоле и то:
1. како апостоли свети стоје сви једнодушно на молитви,
2. како наједанпут постаје хука c неба као дување силнога ветра.
БЕСЕДА
о сили речи Господње
Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23, 29)
Јесте, Господе, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника а разбија у прашину срца непокајаних грешника.
Не гораше ли наше срце у нама кад ти говораше (Лк. 24, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право, оно гори од речи Господње, и топи се од милине, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново.
Залуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена, у тврђаве своје од железа, у тврђаве своје од сребра и злата, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења, у која се грешници утврђују.
Залуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога, или против Бога, као силан и неодољив маљ.
О браћо, не уздајмо се у творевине своје од камења, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом неголи прах пред силом ветра.
О Господе свесилни, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.