Кћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак млада Ефросинија, да би се сакрила од оца, свога, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши 38 година тешког подвига посети Пафнутије тај манастир, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.

Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.

Преподобна Ефросинија Суздаљска

Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница Суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.

РАСУЂИВАЊЕ

Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико“.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам правду и грех цара Јоаса, и награду и казну Божју (II Днев. 24), и то:
1. како Јоас најпре слушаше првосвештеника Јодаја и чињаше све што је право пред Господом;
2. како Бог благослови Јоаса дугом и мирном владавином;
3. како се Јоас промени, и уби праведнога сина Јодајева, и друга зла почини;
4. како малена Сирска војска победи Јоаса и опљачка земљу, а Јоаса, тешко болесног, убише слуге у постељи.

БЕСЕДА

о заједничком богатству Оца и Сина
Све што има отац моје је (Јов. 16, 15).
Ово је једна од последњих речи Христа Господа пред само страдање. Најкрупнија реч – јер објављује свету Божанство Христа Спаситеља, а у вези са идућим речима: за то рекох да ће од мојега узети и јавити вам – објављује и равенство Духа Светога са Оцем и Сином. То што ће Дух узети од мојега не може бити ни другчије ни супротно ономе што је Очево, јер све што има Отац моје је. Зашто Господ не каже: узеће моје него од мојега? Зато што Дух неће све донети људима, него само нешто од свега, колико људи могу примити, и колико им је потребно. Један део Божјих дарова даје се вернима на земљи, а један део пак даће им се у царству небеском. А овај небески део јесте оно што апостол видовити описује: што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе. И све то, и несравњено више, спада у имање Христово. Његово имање није само овај свет, него и онај и несравњено више и веће и драгоценије нешто од оба света. Његова је вечност, Његова – бесмртност, Његова – савршена моћ, Његова – савршена мудрост, Његова – савршена љубав, Његова – савршена доброта и милост и правда и истина – и шта још има доброга што ум наш може поумити и језик исказати? – Његово је свако савршенство, које превазилази све што људи могу и поумити. То све има Отац, то све има Син, то све има Дух Свети. Све што има Отац моје је. Овим речима неописани Богаташ, недостиживи Царев Син, објавио је ученицима Својим богатство Своје непрегледно и недомисливо у оној тамној ноћи, када је босоног имао изаћи пред старешине Јеврејске, да буде шибан и пљуван.
О Господе Боже наш, Тројице Пресвета и Пребогата, помилуј нас грешне и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.