Опис догађаја
- уторак | 8. октобар 2024.
- Цео дан
Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист
Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство.Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.
Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости.
Преподобни Нил Калабријски
Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. год. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао св. Вартоломеј († 1044), писац неколиких канона.
Син рибара Зеведеја,
Млад бејаше кад га љубав
Исусова силно згреја.
Највернији друг Господњи
С чистом душом девојачком,
С душом чистом и љубавном,
Видовитом и јуначком.
Он објави чудне тајне.
Са вечности печат скиде,
Удес света од почетка
Па до краја он провиде.
Он је љубав проповед’о,
Љубављу је и ходио,
До престола Вишњег Бога
Љубављу се узвисио.
Љубављу је он пораст’о
К’о планина белоснежна –
Син громова, пророк страшни.
Ма да срца кротка, нежна.
О Јоване чудовидни,
О громовни светитељу:
Принеси нам молбе мале
Своме другу, Спаситељу!
Приведи нас ближе к Њему.
Силном Богу, слатком Богу;
Прси смо Му недостојни –
Но бар близу, близу – ногу!
РАСУЂИВАЊЕ
Онај ко обрати грешника с кривога пута његова спашће душу од смрти и покрити мноштво гријеха; тако пише апостол Јаков (5, 20). Апостоли Христови нису само овако говорили, него су и делом ово потврђивали. За св. Јована апостола прича св. Климент Александријски, како у неком месту у Малој Азији беше крстио једног незнабожачког младића, и поверио га бризи месног епископа, а он отишао даље на проповед јеванђеља. У одсуству св. Јована онај се младић поквари и почне се опијати, и красти, а најзад ступи у неку разбојничку дружину, која је из шуме нападала људе и харала. После извесног времена врати се св. Јован у то место, и чу од епископа, шта се догодило са оним младићем. Тада св. Јован, не часећи часа, потражи коња и спроводника и одјури ка оној шуми, где се разбојничка дружина нахођаше. Тражећи по шуми светитељ нађе хајдуке и изађе пред старешину хајдучког. А онај младић чим га угледа и позна, нададе се у бегство. Старац Јован појури за њим, те и поред старости своје сустиже га. Видећи да је сустигнут младић паде пред ноге апостола, и од стида не смеде му у очи погледати. Јован га загрли и поче љубити, као пастир кад нађе изгубљену овцу. И поврати га Јован у град, и утврди поново у вери и добродетељном животу. И угодивши Богу упокоји се младић тај у своје време.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам подељено срце цара Амасије према Богу, и казну Божју (II Днев. 25), и то:
1. како Амасија најпре чињаше што је право пред Господом, и Бог му дарова победу над Едомцима;
2. како донесе Едомске идоле у Јерусалим (који ни Едомцима не помогоше) и клањаше им се;
3. како Бог пусти Израиљце да га победе, а против њега диже се буна и убише га.
БЕСЕДА
о молитви надахнутој Љубављу
Освети их истином твојом;
ријеч је твоја истина (Јов. 17, 17).
Када мајку на смрт поведу, она се више брине о деци, коју оставља иза себе, него о себи. Таква је веза велике љубави. Још је већу љубав имао Господ Христос према ученицима Својим него ли мајка према деци својој. Полазећи на смрт Господ се моли Оцу Свом небесном за ученике Своје. Не моли се Он зато што не би Он могао све за њих учинити него да покаже јединство бића и љубави са Оцем Својим. Но зашто сад приписује истину Оцу, кад је пре тога Духа назвао Духом истине, рекавши ученицима: Дух истине упутиће вас на сваку истину? Да покаже равенство Оца и Духа Светога. Није ли Господ најпре за Себе рекао: Ја сам истина (Јов. 14, 6)? Није ли по том Духа Светога утешитеља назвао Духом истине? А гле сада приписује истину Оцу: освети их истином твојом! Ко би у томе видео ма какву противречност, тај не би схватио Бога као јединство и тројичност, јединство по бићу а тројичност по ипостаси. Баш тиме што свакоме лицу божанске Тројице приписује истину као нешто битно и неразлучно Господ објављује равенство Оца и Сина и Духа Светога. Јер ако би једно лице божанске Тројице имало мање истине, оно би било мање и по бићу од друга два лица. А с мањком истине скопчан је и мањак моћи и љубави и мудрости. Зато Господ и назива истином и Себе, и Оца, и Духа Светога, да би људи знали и веровали у Њихову потпуну битну једнакост. Нека се, дакле, нико из верних не саблажњава учењем јеретичким о битној неједнакости лица Свете Тројице. Но свак нека се стара, да избрише срце своје од греха као што се огледало брише од прашине, и видеће онда истину велике догме равенства Оца, и Сина и Духа Светога.
О троједина Истино божанска, просвети нас Собом, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?“ Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.
Света Емилија
хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.