Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.

Преподобни Андроник и супруга му Атанасија

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

Свети праведни Аврам и Лот

Читај о њему у књизи Постања.

Свети Димитрије патријарх Александријски

Једанаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189– 231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано св. Матејем на јеврејском језику.

Стефан Бранковић (око 1425. — 9. октобар 1476.) син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату II, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат II узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку. Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим.

РАСУЂИВАЊЕ

Како Бог и кажњава и милује, показује нам се јасно из живота последњих деспота српских у време турског завојевања земљама српским. Нису Турци самовласно и самовољно дошли на Балкан и подјармили народе хришћанске, Грке, Бугаре и Србе, него по допуштењу Божјем, исто као што је Навуходоносор не по сили својој него по допуштењу Божјем покорио Јерусалим и одвео Јевреје у ропство. Због греха кнежева и великаша народних пострадао је љуто народ српски, но још љуће су пострадали сами кнежеви и великаши. Деспот Ђурађ умро је као изгнаник, синови његови: Гргур и Стеван ослепљени од Турака, кћи његова силом морала постати жена султанова, средњи син његов устане против мајке своје Јерине и брата Гргура, и силом заузме он пољуљани престо у Смедереву; но скоропостижно умре. Слепи Стеван тек што је постао деспот морадне бегати у Албанију, а по том у Италију, где као изгнаник и бедник умре у туђини. Све је то казна Божја. А где је милост? Бог прослави вечном славом и овога Стевана, и жену његову Ангелину, и децу њихову Максима и Јована. После 8 година лежања у гробу тело Стеваново би откопано и нађено цело и испуњено благоуханим мирисом. И чудеса многа пројавише се од тих светих моштију његових. Исто тако прославише се и посветише се благодаћу Божјом и жена његова и синови.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно свођење огња с неба пророком Илијом (I Цар. 18), и то:
1. како се св. Илија помоли Богу на Кармилској гори, у присуству Ахава цара и идолских жречева;
2. како огањ с неба паде и запали жртву коју Илија принесе Богу.

БЕСЕДА

о томе како само безумни одричу Бога
Рече безуман у срцу својем: нема Бога.
Трула су и мрска дјела њихова (Пс. 13, 1).
Ум је крманош целог бића људског. Он саветује, он наговара, он руководи. И душа и тело управљају се према уму. Ако је ум прав пред Богом, цео је човек прав. Ако ли је ум неправ пред Богом, цео је човек неправ. Ако неко само помисли: нема Бога, то се одмах пројављује у његовим делима. Прво ниче зла помисао, а њој одмах следују зла дела. Видите ли, како надахнути пророк добро познаје природу човечју? Он истиче прво узрок, па онда наводи последице. Од злих помисли неминовно произлазе зла дела. Зато, браћо, не верујте ономе ко говори: ја не верујем у Бога, али чиним добро. Пре свега, онај ко не верује у Бога не зна шта је добро, нити може разликовати добро од зла. Неверовањем у Бога човек одсеца себе од главнога Добра и извора свакога добра. Даље, посмотрите пажљиво, и видећете, да су дела свих безбожника трула и мрска: трула, јер су зла, ништавна и пролазна; мрска, јер су супротна вољи живога Бога. Безбожник не може ни разликовати добро од зла, јер се само у светлости закона Божјег може тачно одредити, шта је добро, шта зло. Но бива да и онај ко устима каже да верује у Бога, чини дела трулежна и мрска. То јест: устима признаје Бога, а делима одриче. Добро је исповедати Бога устима, али то ни из далека није довољно: треба Га још срцем признавати и делима веру своју потврђивати. А бива још, да човек и срцем верује и устима исповеда, па ипак греши. То бива или по слабости воље или пак од ђаволских стрела. Нека се такав покаје, и то одмах, и опростиће му се. Покајање је у осталом спасоносно и за безбожника, тим пре за вернога. Докле је човек на земљи, дотле још има рока за покајање. Но ко може бити сигуран, да рок његов неће још ове ноћи истећи? Отуда је одлагање покајања потпуно безумље.
О преблаги Господе Исусе Христе, Сине Божји, помози нам покајати се као што нам помажеш дисати. Теби слава и хвала вавек. Амин.