Рођен у граду персијском Клапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.

Монаси хришћански, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама, што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама. али ухватише других 17 монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.

Подвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

Савременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља.

Монах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа.

Свети Јаков беше родом из Ростовске области. Рано се замонашио, и због свог подвижничког живота изабран и постављен за епископа Ростовског при митрополиту Пимену и великом кнезу Димитрију Јоановичу Донском. Али он епископом ростовским беше мало, и напусти престо са следећег разлога. Једна жена би ухваћена у греху. Ростовски кнез и бојари осудише је на смрт. У својој невољи она прибеже к ногама ростовског архипастира Јакова, молећи га да је спасе од смрти. Свети Јаков се сажали на њу, по угледу на благог Господа Христа који не осуди доведену преда Њ блудницу, не предаде жену осуђену на смрт да се изврши смртна казна над њом, него јој одреди нарочито место за покајање до краја њеног живота. Због оваког поступка кнез ростовски и грађани разљутише се на светог Јакова и отераше свог доброг пастира са престола. Удаљујући се из града, свети Јаков дође на обалу Ростовског језера, скиде са себе своју архијерејску мантију, положи је на воду, прекрсти се, стаде на њу и крену језером. И прешавши тако око два километра изван града, светитељ изађе на обалу на оном месту где се сада налази Јаковљевски манастир. Ово необично чудо запрепасти кнеза и народ. Свима би јасно да су неправично поступили са својим архијерејем. Зато га молише да им опрости грехе, и са сузама га преклињаху да се врати на свој архијерејски престо. Незлобив и кротак, светитељ им опрости тешки грех њихов, али одлучно одби да се врати на архијерејски престо. Крај језера, на самом месту где свети Јаков изиђе на обалу, он подиже једну колибу и живљаше у њој. И почеше се поштоваоци светога Јакова, којих бејаше много, скупљати око њега, да би живели поред њега под његовим духовним руководством. Зато он подиже келије за братију, а затим и цркву у име зачећа свете Ане. У том манастиру свети Јаков сконча и дане земаљског живота свог. У време епископовања светог Јакова у Ростову појави се јеретик, по имену Маркијан, који учаше да се не треба клањати светим иконама, називајући их идолима. Притом сејаше он и друге безбожне мисли. Својом красноречивошћу и књишком ученошћу он привуче на себе пажњу ростовскога кнеза, бојара и народа. Међутим светитељ ростовски Јаков, у присуству кнеза и народа, одржа с јеретиком јавну препирку, и обелодани и изобличи лаж његовог учења, тако да јеретик са стидом напусти Ростов. Чесне мошти светог Јакова почивају у манастиру њиме основаном, који се у част њега као оснивача назива Јаковљевски.

РАСУЂИВАЊЕ

Када св. Јакову одсече џелат палац десне руке, он рече: и лоза се овако обрезује, да на њој временом младица порасте. При одсечењу другог прста рече: прими, Господе, и другу грану од рукосада Твога. При одсечењу трећега прста рече: благосиљам Оца и Сина и Светога Духа. При одсечењу четвртога прста рече: Ти што примаш похвале од четири животиње, прими страдање четвртога прста. При одсечењу петога прста рече: да се испуни весеље моје као на браку пет мудрих девојака. При одсечењу шестога прста рече: хвала Теби Господе, који си у шести час распростро на Крсту пречисте руке Твоје, што си ме удостојио принети Ти шести прст мој. При одсечењу седмога прста рече: слично Давиду који те прослављаше седам пута на дан, тако Те и ја данас прослављам кроз седам прстију, одрезаних Тебе ради. При одсечењу осмога прста рече: Ти си се сам, Господе, обрезао у осми дан. При одсечењу деветога прста рече: у девети час Ти си предао дух Твој у руке Оцу Свом, Христе мој, и ја Теби приносим хвалу при страдању деветога прста. При одсечењу десетога прста рече: на десетоструној харфи певам Теби, Боже, и благодарим, Ти, што си ме удостојио претрпети одрезање десет прстију мојих на двема рукама мојим за десет заповести написаних на двема таблицама. – О пречудне вере и љубави! О витешке душе у витеза Христова!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Рај Божји, и то:
1. како прекрасан беше рај споља и изнутра;
2. како се све живо у Рају безусловно покораваше човеку, а човек Богу;
3. како прекрасни беху први човек и жена у Рају свесни присуства Божјег и власти Божје.

БЕСЕДА

о човеку савршеном
Докле достигнемо сви у јединство
вјере и познање сина Божјега, у човјека
савршена, у мјеру узраста пуноће
Христове (Еф. 4, 13).
Јединство вере, браћо, и познање Сина Божјег, Господа Исуса Христа Спаситеља, сједињује два човека у једног човека, хиљаду људи у једног човека, и многе милионе људи у једног човека. Јединство вере у Христа Господа, и право православно познање Христа Господа, сједињује људе јаче него крв, јаче него језик, јаче него све спољашње околности и материјалне везе. Кад многе душе једно исто мисле, једно исто хоће и једно исто желе, онда су те многе душе као једна душа, једна велика и моћна душа. Телесне разлике при томе мало значе и мало се узимају у обзир. Тако једнолике душе зидају се у човјека савршена, у мјери узраста пуноће Христове. У савршеној целини савршени су и делови. Свака хришћанска душа јесте део човјека савршена. Христос је човек савршен, коме је црква тело тајанствено. Он испуњава Собом сваког верујућег у Њега према мери узраста свакога. Он је пуноћа над пуноћама, извор живи, који тече и пуни сваку достојну празнину. То јест, у колико се човек испразни од свега што није Христос, у толико Христос улази у њега и испуњава га.
О браћо моја, потребна је дубина смирења поред јаке вере, да би се Жива Вода улила у нас. И у природи гледамо, да ниско земљиште вода лакше натапа. Што год је ниже смерно понижење наше пред Господом Исусом, то се драговољније Он спушта у нас, натапа нас Својом животворношћу и испуњава нас као сасуд Свој пуноћом својом бесмртном.
О Господе Исусе, пуноћо живота, мудрости, красоте и сласти, помози нам понизити се пред величанством Твојим Божанским, да би се удостојили Твоје посете. Теби слава и хвала вавек. Амин.